ОШ "Никола Тесла", Винча

БУДИТЕ МУДРИ КАО ЗМИЈЕ И БЕЗАЗЛЕНИ КАО ГОЛУБОВИ

Јелена Вишњић - верска настава

О актуелним питањима везаним за понашање верника у доба пандемије

Поштовани пријатељи,

Мотив за изношење мишљења овим путем, су личне и духовне дилеме мојих пријатеља у новим тешким околностима. У време Васкршњег поста нашли смо се у страшној пандемији од које смо смртно угрожени. Свако од нас реагује на себи својствен начин, који је можда и нама самима био непознат. Осим што изненађујемо себе, то чинимо и ближњима и тако доводимо себе и друге у размишљања о осуди и у стање малодушности.

Питања која постављамо себи у овим данима су: ко је храбар, а ко кукавица, ко је маловеран, а ко већи верник , да ли да следимо упутства лекара или се молимо Богу и најчешће питање да ли да учествујемо у Св.Тајни Причешћа?

Однос религије и науке

Постоје појединачни теолошки ставови који минимализују улогу наука (медицине) у животу верника.Такви ставови су неоправдани научно и теолошки. Ајнштајн открива важност симбиозе: ,,Религија без науке би била слепа, а наука без религије би била хрома.” Не само да религије и науке нису у супротности, већ имају и тачке сусрета, пресецања уз уважавање чњенице да имају различита поља истраживања. Религије се баве питањима шта је било пре и шта ће бити након нашег овоземаљског живота, док природне науке проучавају феномене у оквиру животног циклуса, оно што се може опажати и мерити. Најважнија тачка пресека је захтев: и наука и религија трагају за истином. Обе истине се могу појавити као заокружена мисао у примеру изучавања човека: науку више интересује устројство човека, а религије човеково назначење. Свака активност коју човек чини са оба аспекта, а за добробит човечанства је свакако Божија енергија којом делује кроз нас. ,,Не само да знаност и религија по себи нису неускладиве, него би се оне морале тијесно повезивати у људској памети, да је не би лишиле нити једног од ових двају основних питања што јој се постављају, оно “како” пред којим религија често оклијева , и оно “зашто” које неки знанственици устрајно уклањају из свог рјечника, прије него што ће у остатку свог живота покушати на то питање одговорити”(Андре Фросард, Бог у питањима). Ово може бити и одговор на питање верника зашто Бог сада не чини чуда као што је чинио кроз историју, тако да буду јасно видљива као исцељења које је Господ чинио уз присуство многих. Свако велико медицинско достигнуће можемо сврстати у ред чуда Божијих, Бог делује кроз научнике тако што стварају пеницилин, инсулин…Он нас креира као слободне личности са могућношћу развијања Божије иконе у нама – стваралаштва.

Са друге стране однос према Богу је неопходан да би било сачувано достојанство човека у контексту експеримената генетског инжењерига, на пример, стварања савршеног, вечног човека. Биоетика је покушај нацрта новог морала који прецизира принципе одређивања границе експеримената и коришћења научних достигнућа. У овом сегменту је неопходна консултација религија јер ,,Једино нас Бог може спасити од нас самих…Када Бог не би постојао, сада би био час да га се измисли. Али он постоји и сада је час да се тога сјетимо”(Анре Фросард, 1992:163). Дакле, закључак је да сукоба између наука и религија нема уколико поступамо одговорно са оба аспекта. Обе, религија И наука, дају свој допринос човеку у пуноћи његовог бића, како биолошког тако И духовног. У Марковом Јеванђељу имамо пример жене која је оздравила након што је дотакла Исуса: ,,Кћери, твоја те вера оздравила”(Мк.5,34). У истом Јеванђељу Христос каже да ће и његови наследници моћи да чине исто полагањем руку на болеснике (Мк.16, 1-18). Имамо још мноштво исцељења у Библији. Христос лечи слепе, глуве, губу, “опседнуте”. У Исламској религији се одређене суре сматрају лековитим, а свакако се препоручује молитва као пут оздрављења (Ал Катахани,1997:65).

Наш однос према другом и другачијем

Ми, хришћани, постојимо као Тело Христово - Црква. Сада смо на путу који се зове пост. Смисао сваког поста је Св.Тајна Пичешћа. Пост сам по себи није циљ. Многи од нас дају себи луксуз олаке и брзе осуде проглашавајући за грешнике људе, који се плаше у новим околностима да иду у храм на Св Литургију.

Постоји много типова верника у Православној Цркви и сваки од њих схвата важност и тежину Св. Причешћа. Та Тајна је суштина хришћанског живота. За вернике нема дилеме да ли се вируси могу пренети кашичицом из Путира - Свакако не! То је чврст став. Питање је да ли се можемо заразити у храму стојећи једни близу других, ако узмемо у обзир препоруке епидемиолога. Пратећи друштвене мреже и више као опомену пре свега себи, а онда и вама подсећам да једина врата која би требало увек да буду отворена, врата у Христу братских срца, ми верници затварамо пред својом другачијом браћом.

Сада у новим околностима имамо нови изазов личне Литургије и личне молитве. Молитва може бити и у нашем дому. Наша Литургија може бити брига једних за друге као шанса за изградњу доброте на овај начин. Лепо је бити космополита и волети читав свет, сада наша Литургија може да буде волети конкретног човека поред себе, а сабрани можемо бити мисаоно у молитвама.

Реч “Верујем” не представља оклоп који нас штити од вируса, болести, већ представља одговор на Божију љубав која нам оставља слободу. Одговор где својом одговорошћу штитимо себе и друге. Јевенђеље нам даје јасно упутство: ,,Будите мудри као змије и безазлени као голубови”.

Важно је истаћи да Хришћанство није ванисторијско ,,Јеванђеље дела у историји, али не против историје “(П. Евдокимов). Управо та историчност Хришћанства даје шансу нашем остварењу и спасењу кроз две неодвојиве призме односа “ја и Бог” И “ја и ти”. Само тако остварено хришћанство сваког од нас појединачно, не колективно води ка путу обожења. Дакле, ми овде у историји кроз друге остварујемо своје спасење. То нам појашњава Виктор Франкл:”Вера не сме да буде крута, већ чврста. Крута вера чини човека фанатичним, чврста толерантним. Ко не стоји чврсто у вери хвата се обема рукама за круте догме; ко напротив стоји чврсто у вери, има руке слободне и пружа их другима са којима стоји у егзистенцијалној комуникацији.” Јасан је пут обожења у историји, то је пут кроз однос са другим. Поступајући супротно уводимо себе у грех фанатизма у коме су суштинске одреднице појмови са суфиксом фобија. Христос нам даје јасно начин понашања у оваквим околностима: “Ако не буде Правда ваша већа него Правда књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Бозије”(Мт. 5, 20).

Полазна тачка у обожењу је човекољубље. Предајући се нагонима нетрпељивости и освете удаљавамо се од спасоносне љубави. Познајући склоности људске природе Апостол Павле упозорава: ,,Гневите се,али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем”(Еф. 4, 26). Навешћу неколико цитата из Св.Писма којима нас Спаситељ упозорава да не дозволимо себи лоше дело указујући на узрок:

,,А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога низашто , бити крив на суду”

(Мт. 5, 22)

,,Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње” (Мт. 7, 21-23).

,,Не судите да вам се не суди.;јер каквим судом судите онаквим ће вам се и судити, и каквом мером мерите онаквом ће вам се и мерити.А зашто видиш трун у оку брата свога , а брвна у оку своме се не сећаш?...Лицемере , извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети и извадити трун из ока брата свога” (Мт. 7, 1-5).

Дакле, неприхватање другога са свим његовим карактеристикама, недостатак љубави и толеранције међу верницима доводе до стигматизације у оквиру заједнице коју је Христос конструисао као љубавну, без дискриминација (полних , родних, социјалних, расниих). Истичем као важно, да је Св. Архијерејски Синод СПЦ донео одлуку да свештеници служе Св. Литургије у храмовима без присуства и причешћа верника. То сведочи дрштвену одговорност, разумевање озбиљности тренутка у коме се нашла наша држава, друштво, народ. Остављена је могућност договора са надлежним парохом о термину и начину причешћивања верника у њховим домовима.

Подсећам на једну од две највеће Христове заповести: да љубимо једни друге као сами себе. Колеге у великој мери, као верници или као савесни и одговорни грађани, спроводе ову заповест и на добар начин улажу велики напор да помогну ученицима, уз колегијалност и солидарност.

Моливено су са вама наставници верске наставе.

ЈВ