ОШ "Никола Тесла", Винча

Читалачки клуб - ментор Бранка Алимпијевић, библиотекар

Прва радионица – децембар 2017.

• Ученици су се окупили у простору библиотеке, послужили се бомбонама, и започели смо разговор о читању. Ученици су разменили своја читалачка искуства и задивљујуће је колико су упознати са савременом дечијом продукцијом.
• Након уводног дела, истакла сам афоризам: ЧИТАЈ ДА ПРОЧИТАШ, ЈЕР АКО НЕ ЧИТАШ ПРОЧИТАЋЕ ТЕ. Ученици су размислили и понуђеном афоризму и разменили мишљења: Читањем човек постаје богатији искуством; када човек чита паметан је и може друге прочитати; читање човека чини сигурним у себе; читање је украдено време у скривеном кутку....
• Разговарали смо о томе где ученици воле да читају: неки у кревету, неки за столом, неко у дворишту, неко под креветом...спомињали су и своје полице за књиге, направљене од делова других предмета...
• Једна ученица је рекла да воли да илуструје прочитане књиге и да се дописује са једном другарицом о прочитаним књигама. Дописује се класичном поштом.
• Друга радионица – децембар, 2017. Бранка Трифуновић: Ја, Алексија
• Шта је теби стварно важно? Ученици углавном говорили о својој породици, један ученик је истакао вршњачко дружење, рекао је да су му најважнији другари, затим о школи.
• Да ли се у роману Ја, Алексија говори о стварно важним стварима? Ученици су дискутовали, нагласили су вршњачко насиље. Та тема их је највише задржала у разговору. Примере омаловажавања, зависти, агресивности из књиге повезивали су са сопственим искуством у школи.  Један од ученика који се сели у Канаду, а често се селио у животу, истакао је њено пресељење из једног града у други и разумео је њена осећања љутње и њену стрепњу како ће се прилагодити и њену борбеност у прилагођавању.
• Шта стварно можеш да спакујеш када негде кренеш? Оно што је важно остаје у срцу, у сећању, што је одговор на следеће питање: Шта не може да стане у кофере, а заувек се носи са собом?
• Шта је Алексија оставила, а шта је понела? Понела је оно што је свакодневно, личне ствари, али и личне успомене у срцу.
• Питала сам ученике да заједно размислимо о реченици: КАД БИ ЧОВЕК БИО СПРЕМАН НА ПРОМЕНЕ, МОЖДА БИ ЛАКШЕ УОЧАВАО ОНО ШТО МОЖЕ.  Ученици су се сложили да је реченица занимљива и подстицајна за размишљање. Коментарисали су да је за промене потребна храброст, одлучност. Када се човек покрене, онда тек види шта може. Уплашен човек стоји у месту, не помера се и не зна шта све може....
• Ученици су образложили из Алексијине перспективе тврдњу: Какав би ти човек био, да те сви воле? Ако је неко свој, онда мора имати непријатеље, не могу га сви волети, али могу учити од њега; свако треба да се понаша онако како мисли да је исправно; не треба одсупати од свог укуса и приниципа због страха од самоће. Свако треба да буде свој.
• Ментор је са ученицима поделио свој утисак, прочитао је одломак из књиге: ,,Те ноћи сам донела једну одлуку: кад су ствари већ овакве, искористићу их најбоље што се може. Да створим пустоловину. Да претворим себе у потпуно нову особу. Као књижевног јунака, само још боље. Мама каже да је то глуп, јер не могу постати боља него што већ јесам пошто ме је она лично одсањала и произвела“. ,,У судару жеља и могућности, амбиција и упорности, исплива неколицина блиставих упсеха, али и много зависти, злобе, сујете и разочарења. Волим ту слатку панику, ишчекивање да на огласној табли и школском сајту осване међу првима моје име. Ништа није као успех. Нема ту неких награда, ничег опипљивог, али свака та мала победа је, пре свега, велика победа над самим собом. Кад одабереш да учиш уместо да гледаш неки добар филм, разбијаш главу над задацима уместо да „отпадаш“ са другарицама, решаваш недоумице са неким наставником уместо да слушаш музику са Јујуба. Уосталом, у ово време кад се ,,вуковци“ штанцују као на траци, такмичења су једино чиме можеш да се издвојиш из те свеопште просечности.“
• За крај, заказали смо следеће виђење. Поделила сам ученицима ручно рађени маркер за странице и поделила сам им флајере, које су неки од њих радили: Нема лека од читања, једноставно постајеш срећнији/а.
• Ученици су добили пропратни материјал и флајере Издавачке куће КЛЕТ.

Трећа радионица – март 2018. Радисав Милић: Кад су се други пут развели моји родитељи

• Листић који су ученици добили: Ако је Ана одабрала да се бори, а не да цмиздри, шта је оно до чега јој је највише стало? Имаш ли неко своје место и какво је то место? Предлози за рад након читања романа: Напишите кратак текст који ће бити на сајту школе. Направите стрип на основу романа. Делове романа можете поставити на сцену, ако желите, обратите се ментору да то заједнички урадите. И УЖИВАЈТЕ У ЧИТАЊУ!
• Ученици су коментарисали књугу Кад су се други пут развели моји родитељи. Некима је тема била непривлачна, тужна, а некима се баш свидело како се прича завршила и како се проблем решио. Ментор је истакла да књига има изразито афирмативан став, девојчица гледа на ствари са иронијом, хумором, хиперболисано, али је све је то начин да одбрани себе и да не падне у тугу. Она проблем решава. Ученици су истакли да она не жели да је сажаљевају, већ иде напред. Бори се. ,,Ана не плаче. Она се бори“. Сви у Клубу смо запамтили ову реченицу и истакли је.

Перо птице Додо – Мирко Јовановић

• Милошева тајна: ,,Досада, брацика, то ти је болест! Натерала би те да сама себи одгризеш ногу, само да се нешто деси....елем, ти знаш да ја, онако, пишем помало“.

,,Их...па три твоје песме се већ годину дана шепуре на школским зидним новинама. Не може човек ни да уђе у школу, ни да изађе из ње да се у пролазу не изгребе на трње из оне једне, или да му се на главу сручи пљусак из оне друге. Уписао си се и у оне друге школске зидне новине, у зидну жуту штампу, да тако кажем...Шта, мислио сида нико не зна ко је аутор ремек-дела на зиду над чучавцем у ве-цеу? Како оно иде? Вани се јуначиш, презиреш слбиће, али овде и теби петља попустиће. Па швракопис ти познајем! Онда, у четвртом разреду, на приредби за растанак са учитељицом, играли смо онај твој скеч...Не бих ја то назвао помало писањем, Шекспире!“

,,Но, било како било“, одмахну Милош руком, заруменевши се благо у лицу. ,,Хтео сам да ти кажем да сам се и јуче, тражећи спас од куге зване досада, дохватио мало пера. А кад кажем перо, не изражавам се песнички и не мислим на оловку. Мислим заиста на перо. На ово перо.“

Милош извуче кроз оковратник мајице бело перо које је носио о огрлици и показао га Луки.

,,Ово перо ми је мајка поклонила пред смрт. Није ми рекла одакле јој, већ само а је то перо са крилима додоа и да жели да га имам. Чуо си за додоа?“

,,Мислиш на ону дебељушну птицу из Алисе у земљи чуда?“

,,Баш на ту. У стварности живела је на Маурцијусу, тамо у Индијском океану. Изумрла је убрзо по доласку Европљана, пре неких триста педесет година...перо садржи непресушно црвено мастило, и да све што перо испише том својом, да тако кажемо, крвљу – постаје стварност...

Сви скупа смо дошли до сродних запажања о књизи:

Роман о стваралачким мислима, о прожимању стварности и имагинације, модерна бајка, бајковита поетика, преливање историјских ликова и савремених, вези стваралаштва и болести, о писању које мења свет, о писцу који има разумевање и толеранцију, преплитање сна и јаве...

Стваралачке мисли: оно што Милош пише има антиципаторску улогу, проспективну...,,Пука је срећа да се на томе завршило. Нисам још био свестан колику моћ има ово перо. Нити сам, располажући том моћи, помишљао на мудре речи нашег пријатеља Питера Паркера, алијас Спајдермена, да уз велику моћ иде  и велика одговорност“.

Вероватно у књижевности – поетика црвеним мастилом овог пера могу се и морају исправљати грешке у стварности, али тако да те исправке буду у складу са стварношћу, да не нарушавају њене законе и не изазивају поремећаје и хаос у њој, да оно што се пером унесе у стварност буде не само могуће него и вероватно, уверљиво и природно. Објашњење појма вероватно, могуће...Из сваког лика у причи може се извући и најбоље и најгоре, али не може се извући оно чега у том лику нема и не може бити. Разумеш ли?

1. ...Онда си се озбиљно огрешио о стварност у водећи у њу капетана Нема и Краљевића Марка. Немој да се извињаваш. Јесам се огрешио. Још како! Јер у стварности Нема уопште не би смело да има, а Марко у стварности не би смео да се појави као јунак из народне песме, већ као што је био у стварности – великаш и турски вазал.

• Стипу – посебну пажњу смо посветили овом лику
• Веће – како се решавају проблеми и конфликти: не зло злим, већ гради добро! Важна порука овог романа. ,,Ништа се неће решити осветом, само ће се још више продубити сукоб и изазвати нова насиља  и неправде“. Повезивање свакодневице и историје: ,,Провоцирају нас и понижавају као што је Аустроугарска чинила са Србијом пре сто година“...Добар пример интерполације школског градива у свакодневном говору.

Писац је чаробњак...

• Калемајдан – Милош је причом извукао своје другове из вира осветничких мисли...
• Корзо – приче поправљају свет...књиге којим се спасава свет...
• ЖЕЛЕО БИХ ДА УВЕК БУДЕМ ДЕТЕ И ВАШ ДРУГ
• Бој између два супротна табора -  Марко Краљевић у својству dues ex machina
• Марко краљевић по  други пут међу позитивцима
• Прича о причи: Зато је он Шекспир! Не знам који ме ђаво уопште тера да му постављам сва она питања. Помислиће да сумњам у њега и његов дар и вештину. А ја, напротив, толико већ почињем да верујем у њега као у писца да помишљам како није чаробно перо питце додо којим пише, већ како је баш он чаробњак. Лако је причи да се оствари. Треба умети написати да је тако да буде остварљива – да буде толико вероватна да се мора остварити. Није, значи, чаролија у алату, већ у мајстору. И још за шта он користи своју чаролију! За иправљање неправди, за помоћ слабима и несрећнима, за мирење завађених...притом неће да напише ни словца за себе, да причом помогне и себи барем мало се овајди и он лично. Ех, да је у свету двојица-тројица таквих...мада, ко зна, можда му буде довољна и ова једна, наша, Шекспирчина!
• Приче писане левом и десном руком стварности – бајке лева и десна страна....... ОВО СУ САМО НЕКА ОД ЗАПАЖАЊА УЧЕНИКА И МЕНТОРА НА РАДИОНИОЦИ ЧИТАЛАЧКОГ КЛУБА

• Блогерка

  Ученици су са менторком издвојили делове из књиге по сопственом избору и коментарисали их.

  Писаћу онда кад будем имала шта да кажем, па нек се после догађаји сами распореде по важности. Где пише да су месеци важни? Нису чак ни сви дани. Важно је оно што ми се догодило и што је занимљиво за блоговање.

                                                                    *

  Очекивала сам да видим кловна, али нисам. Када се пред крај представе најзад појавио један, помислила сам како то може бити свако. И нашминкане жене, и мушкарци под шеширима, па и ја сама...

                                                                   *

  У породици се током недеље углавном причало о баксузлуку и о томе како човек не може да спречи, али много тога може и како је ипак добро све што се заврши добро.

                                                                 *

  Понекад се прави час и прави тренутак уопште не догоде у исто време...

                                                                    *

  И ето, деси се понекад да се човек ни не помери из кревета, а свашта се издешава...

                                                                      *

  И ту још није крај. Тата је тражио да Ја изађем из собе како би он попричао са својом старијом ћерком. Да је тата и даље ту са нама, не бих имала ништа против што ме тако избацују, ипак је привремено. Сама бих изашла, осетим ја када сам сувишна. Али овако...Та соба је и моја соба, иначе. Па где да одем? У дневну собу, која је и трпезарија, а у ствари, и канцеларија, и коју ће мама чим дође да затрпа туђим рачунима јер ми наше плаћамо на време, или опет у подрум?

  У подрум, изгледа сви мисле да ми је тамо место!

  Не вреди ми ништа, не може слаб на јачег ни, ни...Узела сам Дневник Ане Франк и изашла из собе. Нећу данас ни да учим ни да пишем блог!

  Мама ме је затекла како плачем у подруму. А нисам плакала ни због маме, ни због тате, ни због родитељске собе која је сада само мамина, ни због мобилног.

  Плакала сам због књиге...

  Идем да спавам...

                                                           *

  Тата каже да се само слабићи подсмевају туђим манама и да немају везе са животом, а са мозгом још мање....

  По подне смо тетка, сестра и ја биле на сладоледу. Маму је болела глава, па је остала код куће, да прилегне.

  Тетка је рекла да се она тако радује. Разни људи се радују на различите начине.

                                                                *

  Оно што нам свима недостаје јесте добра КОМУНИКАЦИЈА.

                                                                  *

  Види, није свако одрастање старење. Ако наставиш да сањаш, увек ће те звати дететом, али баш те брига... али најважније је да задржиш своје снове и запамтиш како су они једини лек против маторог одрастања...

• Необични ђаци: Ученица Јована Млађеновић изложила је свој књижвено-уметнички поглед на овај роман и свој емотивни став према школском животу у њему. Издвојила је две приче које је причитала: ,,Из бајке међу људе. Живела принцеза у бајци. Једног дана изађе она из бајке и право међу људе. Кад зачу шта све они говоре, побеже назад. Претвори се у аждају, па опет међу људе. А они говоре ли говоре, надвикују се, још једни друге у току говора за гуше хватају. То аждају страшно расрди. Крете да прождире сваког ко отвори уста, а не зна шта ће казати. У бајку се вратила после дуго времена. Претвори се у принцезу, па опет међу људе. А они, паметнице људске пре сваке изговорене речи промишљаше шта ће из тих речи проистећи..." ,,Људићи. На планети Марсилијум постоји град Бубилијум. Тамо живе људићи. Нису већи од малог прста. Код њих не постоје школе. Они немају никакве обавезе. Не морају ни о чему да размишљају. По цео дан играју игру коју им је одавно показао лутајући Марсовац, све док их стари намрштени људескера не стрпа у џак и баци у провалију. Он их увек сачкека на истом месту. Такво стање траје миленијумима...
• 
  Читалачки клуб 2018/19.
•