ОШ "Никола Тесла", Винча

esdnevniklogo
large Google Classroom
rasporednastave 1
asdad

♥ ОШ "Никола Тесла" Винча ♥

za osmake

logo mpntr.png
1 39 (2)

Бројач посета

1260630

Учење на даљину

ucenje na daljinu

Изградња ОШ „Никола Тесла” у Лештанима

 

20210327 201201

COVID - 19 едукативни материјал

Јавне набавке

Календар

пон уто сре чет пет суб нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30

Здрав однос родитеља према деци

ЗДРАВ ОДНОС РОДИТЕЉА ПРЕМА ДЕЦИ

 

Одгајање детета је најважнији посао на свету, сви ће се сложити. Али то је и поље пуно парадокса – е, то ће већ мало ко препознати. Мало је оних који се са послом одгајања детета носе тако да ретко праве грешке, нико тако да грешке не прави никад. А ипак, иако је свакоме много важно (најчешће најважније) колико добро тај посао обавља, нећемо готово никад чути родитеља да каже – ја сам лош у томе. Што је још интересантније, ретко ћемо чути и да неко за своје родитеље каже да нису знали свој посао, да су били лоши родитељи, чак и кад је то потпуно очигледно.

Стално наилазимо на особе којима су родитељи нанели немерљиву штету како оправдавају њихове поступке: „Тукао ме, али зато сам постао човек“, „Радила је најбоље што је знала, све је мени подредила“, „Јесте то што су радили било погрешно, али било је из најбоље намере“...

Поље односа деце и родитеља је минско поље, поље препуно емоционалног оптерећења, рационализација, идеализација. Преиспитивање у улози родитеља је нешто што се ретко ради, јер је болно, али је некад неопходно. Улог је превелики, али охрабрујуће је да је  грешке могуће исправљати. Свако уз адекватну стручну подршку може да напредује и развија се у улози родитеља. 

 

Последњих деценија родитељство у свету, па и у Србији много се променило. Доста је писано о томе, доста је било вредновања тих промена, како позитивних тако и негативних, али ће коначни суд квалитета морати да да време. Оно што је несумњиво је да постоји раст родитељске бриге о емоционалном стању детета и то је добро, то даје наду да више не одгајамо генерације неуротичара са занемареним и/или потиснутим емоционалним потребама. У вези са тим је још једна позитивна промена – данашњи родитељи су приметно спремнији од претходних генерација да за своје дете потраже помоћ стручњака чији назив почиње са „психо“. Нису потпуно спремни. Стигма и даље постоји, и даље имамо оне који игноришу проблем уз све ризике за дете само да оно не би добило „ту“ дијагнозу. Али их је све мање. То је важан тренд, то је добар тренд и то треба промовисати на свим нивоима. У нашој школи се, чини се, на томе веома успешно ради, јер је разговор са сарадницима врло близак готово свој деци, а и све већем броју родитеља.

 

Но, какве год промене да родитељство трпи, постоје неке правилности које су универзалне, свевременске и на које заправо желимо да подсетимо у овом тексту. Дакле, драги родитељи, кад год дођете у ситуацију да се запитате да ли грешите, да размишљате у чему је проблем, а нарочито где је решење, прочитајте текст који следи о три постулата успешног родитељства и размислите о томе. Већина одговора се ту крије.

 

Шта је важно у одосу родитеља према детету, шта је детету неопходно од родитеља за здрав развој и напредовање? Само три ствари – љубав, припадање и границе.

ЉУБАВ

 

Много се говори о томе да је главна грешка данашњег родитељства превелика попустљивост према деци, неговање размажене деце, али се то погрешно приписује пољу љубави, уместо пољу граница. Није за дете добро да буде размажено, али оно такво не постаје ако га родитељи превише воле. Превише родитељске љубави не постоји, па чак ни превише показивања родитељске љубави. Ако дете много волите и ако му то стално показујете, тиме постижете да дете расте са уверењем да је вредно љубави, да расте у особу која ће од других очекивати и добијати љубав, која ће другима љубав пружати. Родитељска љубав према детету обезбеђује емоционалну стабилност, осећај среће, задовољства, сопствене вредности. И за све поменуто је неопходна. Незамењива. Велика, безусловна, неограничена љубав. Дете треба да зна кад сте љути на њега, али не треба да доведе у питање да ли га и тада волите. И не брините, то га неће размазити.

Типичне грешке: ако дете сматра да не заслужује љубав, јер није добро, ако сматра да треба да се потруди да би заслужило вашу љубав, ако верује да га не волите и да је то његова одговорност, онда би требало што пре преиспитати и кориговати поступање у овом пољу.

 

ГРАНИЦЕ

 

Насупрот претходно реченом, ако ви као родитељ детету не поставите границе, то ће га и те како размазити. Упркос популарним модерним трендовима неговања дететовог „персоналитија“, упркос спремности многих родитеља да креирају детецентрично окружење у коме су најважније дететове жеље, за дете је корисно и развојно подстицајно да му буду задовољене потребе (и то не све сада и одмах), али у одабиру које ће му жеље када и у којој мери бити задовољене неопходно је да рационално посредује одрасла особа. Није увек лако, није увек пријатно, али је увек неопходно детету постављати границе. Дете ће по природи ствари тежити да их тестира, да их пробија, али на вама као одраслима је да их успоставите и доследно поштујете. Није то само пут да одгојите пристојно, лепо васпитано дете којим ћете се поносити. Много важније је то што ћете тиме подстицати дете да напредује, да превазиђе развојну фазу у којој је и искорачи у наредну. Сетите се – новорођенче јасно тражи моментално задовољење сваке своје потребе – оно пишки и каки чим му се прохте, плаче, па вришти ако је гладно, жедно, ако му је хладно или вруће све док не учините шта треба да његова потреба буде задовољена. Али неколико година касније понашање детета изгледа другачије зато што смо ми одрасли од њега то тражили, научили га, подстакли га да напредује. Томе првенствено границе служе. Да дете напредује до максимума својих потенцијала. И да му одрасли константно помажу у томе, а не да линијом мањег отпора подилазе његовим жељама. Одговорност је на одраслима да преузму праву меру одговорности за одлуке које се тичу детета.

Типичне грешке: ако уочите да не можете да контролишете свог основца, ако констатујете да само од њега зависи да ли ће послушати то што тражите и да ви ту не можете ништа, то не значи да ви имате дете са јаком личношћу, то значи да у вашој породици постоји проблем у улогама родитељ – дете. То нису улоге еквивалентне улогама другар – другар у вршњачкој групи вашег детета и не треба такве да буду. Функција пријатеља вашег детета у његовом животу је потпуно другачија од ваше. На вама је одговорност да ствари ту буду постављене како треба. 

ОСЕЋАЊЕ ПРИПАДНОСТИ

 

Да би ваше дете расло у емоционално здраву особу, стабилну, сигурну у себе, неопходно је да увек има неупитно осећање припадности својој породици. Ко чини ту породицу много је мање важно за емоционално здравље детета од тога какви су односи у њој. Може породица коју чине само један родитељ (или нека друга одрасла особа која брине о детету) и једно дете да буде савршена за емоционални развој детета, а може и стереотипна идеална породица са мамом, татом, батом, секом да нанесе тешко надокнадиву штету детету. 

Дете мора да зна да увек има то сигурно место коме припада, коме се увек враћа, на коме је прихваћено баш такво какво јесте, које никад не може изгубити. Мора да има базу која се не доводи у питање. 

Типичне грешке: кад дете осети да је изгубило своје место у породици због грешке коју је направило, кад сматра да му је измакла дотадашња позиција у животу његовог родитеља, то свакако указује на родитељску грешку која може да буде погубна по емоционалну стабилност и здравље детета. Да будемо потпуно конкретни: драги родитељи, не можете своје дете за било који преступ кажњавати тако што са њим нећете разговарати недељама. Не можете претити детету да ћете га, уколико вас не послуша, избрисати из свог живота. То једноставно не припада улози родитеља. Дете не сме да има помисао да може да изгуби позицију вашег детета ма шта да се деси.

 

Понављам, знам да сам шетала по минском пољу и знам да сам ризиковала да вас наљутим „паметовањем“ на ове важне теме. Али полазим од тога да препознајете добронамерност и да ће вам савети науке о психичком развоју детета помоћи да вештије бирате наредне кораке. Јер радите један важан посао, посао за који вас не спремају, посао који ретко ко ради без много грешака, а сигурно нико без иједне. 

 

Ми у школи смо ту да помогнемо. Ни ми немамо све одговоре, али трагамо за њима уз помоћ науке и искуства и спремни смо да и родитељима пружимо подршку у томе. 

Циљ овог текста је био само то.

Љиљана Јовић, психолог