ОШ "Никола Тесла", Винча

Драге колеге, ученици, родитељи, 

Око нас има људи и деце чији су поступци пуни доброте, а ми преко тога често прелазимо ,,тек тако" и бавимо се оним мањком доброте који сусрећемо. Почнимо ову школску годину причама о доброти из наше школске свакодневице, њих је издвојила колегиница Љиљана Јовић, психлолог школе, као пример оптимистичке психологије, покретачке снаге и доброг примера за све нас....

ДОБРА ДЕЦА У ДОБРОЈ ШКОЛИ

Анђела и Марија, наше ученице седмог разреда, прошле године су виделе на великом одмору како четвртакињи испада из џепа мобилни телефон. Потрчале су за њом, викнуле, али она је нестала у мору деце која су журила да себи купе ужину. Девојчице су дошле у канцеларију психо-педагошке службе, објасниле шта се десило и оставиле телефон. Ништа необично, јел да? И ми смо тако мислиле док сутрадан није дошла бака четвртакиње, добила телефон своје унуке назад и одушевила се. Имала је потребу да нам дуго и детаљно објашњава колико је сјајно то што се десило, колико необично, колико ми из школе треба да будемо поносни на себе и своју децу. Размислили смо и да, поносни смо! У време кризе свих моралних вредности, у време медијских садржаја који величају криминал, форму без садржаја, наша деца нађу ајфон и врате га. Не виде ни они ни ми могућност да буде другачије.

Пре неколико година једна ученица 6. разреда са жаљењем је саопштила другарима у одељењу да одлази у другу школу. Плакала је, била забринута, није то желела, али није се она ту ништа питала. Другари су саосећали са њом. Коментарисали су како мора да је страшна помисао да сутра треба да уђеш у одељење у коме су сви већ 6 година заједно, а ти не знаш никог. Обратили су се својој разредној и рекли да желе да сакупе новац да другарици купе нову јакну. Објашњавали су: ''Ми смо, разредна, приметили да јој је јакна мало поцепана, а и рукави су јој већ кратки и шта ли би помислила та деца о њој ако је први пут виде такву.''. Разредној је најзначајнији утисак био тај што су они бринули како ће деца прихватити њихову другарицу и желели су да обезбеде да их стара јакна не усмери погрешно. И обезбедили су. Одабрали су две најмодерније девојчице из одељења да заједно са разредном изаберу јакну. Уз јакну су припремили пано са фотографијама из претходних година заједничког школског живота и у термину ЧОС-а јој приредили опроштајну журку. Колико нам је та ученица била одушевљена можете да претпоставите, не морамо да објашњавамо.

Осмаци су се пре две године спремали за заједничку прославу мале матуре, најмодернију икада, како је најављивано. Први пут је требало да у једном делу вечери за музику буде задужен популарни ди-џеј, амбијент је припреман тако да овај пут више личи на журку него на свечану вечеру, како је било до тада. Сви су били нестрпљиви, радовали се новинама на својој прослави. Заправо, готово сви. Разредној једног одељења осмака обратила се делегација ђака са потребом да подели своју бригу – рекли су да једна њихова другарица има епилепсију и да би модерно осветљење њој онемогућило да буде на прослави, стробоскоп би могао да испровоцира напад. Молили су да се од тога одустане. Рекли су, нама је много важније да она буде са нама те вечери, него да амбијент буде модеран и атрактиван. А она није једина у генерацији са тим проблемом, додали су. Наравно да смо уважили њихову молбу, наравно да смо је поделили са родитељима који су били организатори матуре и наравно да смо се осетили мало постиђено и родитељи и ми – наша добра деца водила су рачуна о својим другарима и подсетила на приоритете. Можда је требало да то први урадимо ми.

Много је оваквих примера. Да се разумемо – много је и грешака у школи, грешака које праве деца, али и оних које правимо ми, одрасли. Али о томе се и прича. О другој, лепшој страни живота школе не пише се у новинама, у вајбер-групама, не расправља се у комшилуку. А заиста много пута ми који радимо у школи будемо привилеговани да осетимо чисту доброту, чисту љубав и да уживамо у предностима свог посла које немају везе са материјалним, већ су много изнад материјалног. Сваки пут кад гледамо како другари из одељења помажу својим вршњацима који имају неке тешкоће и како брину о њима, сваки пут кад некоме позли, а наша деца га организовано и без грешке збрину, сваки пут кад уочимо да нико сам не чека своје родитеље да дођу по њега уколико се осећа лоше, сваки пут кад запазимо да главни мангупи ни грешком неће да се нашале са онима који су најслабији и посебно осетљиви, поносни смо. Поносни смо што смо овде, јер ово је добра школа пуна добре деце. И гледаћемо да убудуће чешће причамо о томе.

Љиљана Јовић, психолог